Sanja Vulić i ja rođeni smo iste godine u Sarajevu, u razmaku od svega 15 dana. Isti smo i horoskopski znak. Sanja Vulić tipični je predstavnik moje, svoje, naše generacije. One generacije po kojoj se ništa neće zvati.
Sanja je – elegantno obučena kao i uvijek – u još jednom SNSD-ovom cirkusu priređenom pred Sudom BiH zbog suđenja Miloradu Dodiku psovala majku sutkinji ili, kako je rekla, „frustriranoj kuji koja je tu došla preko politike“, mlatarala rukama, naricala o Amerikancima koji će nas „sve pobiti“ i najavljivala da će pred Sud dovesti „5.000 ljudi, pa je*em li vam mamu”.
Zašto Sanju toliko pogađa suđenje Dodiku, ne treba da čudi ako se uzme obzir da je on, kako je i sama rekla, za nju Bog. I u njenom slučaju uistinu jeste. Iako je prevalila 35 godina, jedino što je Sanja ikad u životu radila jesu političke funkcije kojoj su joj osigurali “bog” Dodik i njegova stranka – od odbornice u Doboju do državne parlamentarke. I u to stane sva „karijera“. Bez svog ”boga” Dodika teško da bi mogla biti i spremačica u tom istom parlamentu, no tada bi barem radila častan posao.
Ali zašto bi? U društvu u kojem je obrazovanje beskorisno, rad neisplativ, a kreativnost nenaplativa, u generaciji koja nije željela mijenjati svijet, nego samo naplatiti svoj kladioničarski tiket, Sanja je jedna od onih koji su shvatili da je poltronisanje najbolji i najisplativiji put do lagodnog života koji ti donosi mjesečnu plaću od nekih 6.000 KM ni za kakav rad. I uspjela u tome. Neukost i primitivizam ti tu samo dođu kao dodatni plus.
Ne postoji taj fakultet i taj posao koji bi ti u ovakvoj državi mogli donijeti bolji život. Ili, kako je to i sama Vulić jedne prilike rekla kolegici novinarki: „Nisam vam ja kriva što ste vi novinar i što ste možda nezadovoljni svojom platom. Ja sam birala svoj poziv i poslanica sam. Zakon je definisao toliku platu i, da sam željela manju platu, ja bih se bavila nečim drugim.“
Taman kako smo zaslužili.
